Rudolf Ludvig Karl Virhov (nem. Rudolf Ludwig Carl Wirchof, 1821-1902) jedan je od najpoznatijih nemačkih lekara i naučnika, danas često imenovan kao “otac moderne patologije”. Njegova otkrića u oblasti histologije i patologije predstavljaju vrhunska dostignuća medicinske nauke, međutim manje je poznato njegovo političko delovanje i zagovaranje. Virhovljevi zapisi o zdravstvenom stanju ruralnih delova Nemačke, odnosno sagledavanje (javno)zdravstvenih problema kroz prizmu društvenih nauka i politike, svrstavaju ga među idejne tvorce današnje socijalne medicine. Među vrednim publikacijama ističe se Izveštaj o epidemiji tifusa u Gornjoj Šleziji u kojem Virhov svojim britkim stilom i vrlo politički angažovanim pristupom utemeljuje neka od načela javnozdravstvenih intervencija. Da li je tekst izgubio na važnosti, odnosno da li je politika samo medicina u većim razmerama, kako piše Rudolf Virhov – procenite sami.
Na početku ovogodišnjih izveštaja u vezi sa izbijanjem katastrofalne bolesti u Gornjoj Šleziji. . . koji dobijaju u svojoj učestalosti i hitnosti. . . pošto je štampa objavila sve užasnije detalje u vezi sa takozvanim tifusom gladi. . . te je čak i Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo primorano da se probudi iz svoje apatije u kojoj su do sada dočekivali zahteve civilnih vlasti, ministar prosvete konačno je naredio. . . dr Barezu „da otputuje u Gornju Šleziju kako bi dobio detaljne informacije u pogledu izbijanja epidemije tifusa i mera koje su protiv nje preduzete, te da bi vlastima pomogao kroz reči i dela gde god je to neophodno“. Na dan 18. februara, autor ovog izveštaja takođe je unajmljen od strane ministra prosvete da poseti područje opustošeno tifusom.
Ovaj izveštaj će pružiti čitaocu razumljivu, ali ne i sasvim celovitu sliku uslova koji vladaju u Gornjoj Šleziji. Razarajuća epidemija i užasna glad zajedno su opustošili siromašnu, neuku i učmalu populaciju. U samo jednoj godini 10% populacije je umrlo u okrugu Ples, 6,48% od gladi udružene sa epidemijom, a prema zvaničnim podacima, 1,3% samo od gladi. Unutar 8 meseci u okrugu Ribnjik 14,3% populacije pogođeno je tifusom od kojih je 20,46% umrlo. . . Na početku godine, 3% populacije oba okruga činila su siročad.
Tokom protekle 33 godine mira u Nemačkoj, slični uslovi nikada nisu viđeni. Niko nije mogao ni da pomisli da je takvo stanje stvari moguće u državi kakva je Prusija koja se tako ponosi izvrsnošću svojih institucija. . . ova ogromna beda se ne može odbaciti i ne smemo oklevati da donesemo sve moguće zaključke. . . i ja sam ih izvukao po svom povratku iz Gornje Šlezije, i bio sam odlučan, u svetlu nove Francuske Republike, da pomognem rušenju našeg starog državnog utvrđenja. Nisam imao nedoumica prilikom izvlačenja ovih zaključaka. . . i oni se mogu u najkraćem sumirati kroz sledeće tri reči: potpuna i neograničena demokratija.
Prusija je bila ponosna na svoje zakone i državne službenike. . . prema zakonu, proletarijat je imao pravo da zahteva sva sredstva koja će ga sačuvati od smrti i gladi; zakon mu je garantovao pravo na rad, tako da može zarađivati koliko mu je potrebno; škole, te čuvene pruske škole, napravljene su da bi obezbedile odgovarajuće obrazovanje za njegov položaj; napokon, sanitarna policija imala je važan zadatak da pazi na njegovo stanovanje i način života. I kakva je armija dobro obučenih državnih službenika bila spremna da sprovodi ove propise!. . . Zakon je postojao, državni službenici bili su tu – a ljudi su umirali u hiljadama, od gladi i bolesti. Zakon nije pomogao jer beše samo mrtvo slovo na papiru; državni službenici nisu pomogli jer je rezultat njihove aktivnosti takođe bio samo na papiru. Čitava država postepeno je postala struktura od papira, velika kula od karata, koja će se srušti na gomilu pošto je ljudi dotaknu. . .
Birokratija nije htela, ili nije mogla, pomoći ljudima. Feudalna aristokratija koristila je svoj novac da bi uživala u luksuzu i igrarijama dvora, vojske i gradova. Plutokratija, koja je crpela ogromna sredstva iz rudnika Gornje Šlezije nije uzimala njene žitelje za ljudska bića, već samo kao sredstvo, ili kako izraz kaže „ kao par ruku“. Sveštenička hijerarhija prihvatila je bednu potrebu naroda kao kartu za raj.
Bilo koja nacija koja još uvek poseduje unutrašnju snagu i potrebu za slobodom, ustala bi i izbacila iz svojih hramova svo đubre hijerarhije, birokratije i aristokratije, tako da tamo vlada samo sveta volja naroda. To se nije dogodilo u Gornjoj Šleziji. Vekovima navikavani na ekstremno mentalno i telesno siromašenje, ojađeni i neuki do granica koje se retko viđaju bilo gde drugo na svetu. . . žitelji Gornje Šlezije izgubili su energiju i rešenost i zamenili ih tromošću i ravnodušnošću do tačke mrtvila. U Irskoj, ljudi se latiše oružja, pa čak i nenaoružani, onda kada im beda prevaziđe granice podnošljivog, proletarijat se pojavi na bojnom polju, buntovan protiv zakona i imovine, preteći u velikom broju. U Gornjoj Šleziji, ljudi su u tišini umirali od gladi. . .
Baš kao što je i engleski radnik, na niskim granama na kojima se našao i u ekstremnom siromaštvu duha, na kraju znao za samo dva izvora zadovoljstva – pijanstvo i zajednički život, žitelji Gornje Šlezije takođe su pre nekoliko godina usmerili sve svoje želje i stremljenja na te dve stvari. Potrošnja žestokih pića i zadovoljenje seksualnog poriva nadvladaše sve drugo i to objašnjava zašto se populacija tako brzo povećala u svom broju, a tako brzo izgubila fizičku moć i moralni sadržaj. . . Međutim, dogodio se fenomen da jedan od dva preostala izvora zadovoljstva bude blokiran od strane crkve koja je zabranila uživanje alkoholnih pića. Ljudi su trpeli, i prihvatili su i ovaj udarac u tišini. Međutim, posledice zabrane behu neobične koliko i psihološki važne. Iako bi neko mogao pomisliti da će sada poslednji izvor materijalnog uživanja, seksualno zadovoljstvo, biti umešnije iskorišćen, dogodilo se upravo suprotno; broj rođenih se stalno smanjivao. Ljudi su na svoj način transcendentirali, kao hrišćanski isposnici tokom prvih vekova; s tim što nisu zanemarili telo zbog duhovnog uzdizanja, već pada. Niti koje su povezivale čoveka, tu običnu grudu materije, sa zemljom razlabaviše se u svesti ljudi; oni postaše bezvoljni do smrti od gladi.
Ova zajednica nije imala predstavu da su grane mentalnog i materijalnog siromašenja na koje joj je bilo dozvoljeno da padne najvećim delom uzrok njene gladi i bolesti, te da različiti vremenski uslovi koji doprinose lošoj žetvi i telesnim oboljenjima ne bi uzrokovali takvu užasnu pustoš, da zajednica beše slobodna, obrazovana i dobrostojeća. Više ne može biti sumnje da je takvo širenje epidemije tifusa moguće jedino u bednim životnim uslovima koje su u Gornjoj Šleziji stvorili siromaštvo i nekultura. Da su ti životni uslovi bili otklonjeni, siguran sam da se tifus ne bi vratio. Ko god to želi da nauči, u istoriji će naći mnogo primera.
Logičan odgovor na pitanje kako se uslovi slični onima koji su se pred našim očima odvijali u Gornjoj Šleziji u budućnosti mogu sprečiti vrlo je lak i jednostavan: obrazovanje sa svojim ćerkama, slobodom i prosperitetom. . . Medicina nas je neprimetno uvela u društveno polje i dovela u položaj da se direktno suočimo sa velikim problemima našeg vremena. Neka bude sasvim jasno, pitanje više nije lečenje jednog tifusnog pacijenta lekovima ili rešavanjem problema ishrane, smeštaja i odeće. Naš zadatak je sada sadržan u kulturi 1,5 miliona naših sugrađana koji su na najnižem nivou moralne i fizičke degradacije. Sa 1,5 milionom ljudi, palijativne mere više nisu dovoljne. Ako hoćemo da preduzmemo mere izlečenja, moramo biti radikalni. . . Ako zato želimo da intervenišemo u Gornjoj Šleziji, moramo početi da zagovaramo napredak celokupne zajednice i da podstičemo zajedničke opšte napore. Zajednica nikada neće postići potpuno obrazovanje, slobodu i prosperitet u vidu poklona koji dolazi spolja. Ljudi moraju sopstvenim naporima steći ono što im je potrebno. . .
Narod mora da se podučava na najširoj osnovi, sa jedne strane kroz odgovarajuće trgovačke i poljoprivredne škole, kroz knjige i časopise, a sa druge strane mora postojati sloboda najvišeg stepena, naročito potpuna sloboda u javnom životu. . . Svuda je potrebno potpuno razdvajanje škole i crkve, ali nigde ono nije hitnije nego u Gornjoj Šleziji. . .
. . . Zemlja daje mnogo više hrane nego što ljudi mogu da utroše. Interesi čovečanstva nisu zadovoljeni kada se, kroz apsurdnu koncentraciju kapitala i zemljišnih poseda smeštenih u ruke pojedinaca, proizvodnja usmeri u kanale kojima tok profita uvek završava u istim rukama.
Ustavnost nikada neće izbrisati ove zloupotrebe, budući da je laž . . . koja nikada ne može istinski izvući zaključke izvedene iz principa opšte jednakosti pred zakonom. Stoga se pridržavam doktrine koju sam stavio na čelo ove diskusije: slobodna i neograničena demokratija. . .
Sledeći zadatak biće unapređenje poljoprivrede, hortikulture i stočarstva. . . Tim ljudima (malim zemljoposednicima) može se pomoći samo kroz prigodne mere, uvođenjem boljih biljnih sojeva i stočnih rasa . . Narod mora da razume da će, uzgajajući isključivo krompir, uvek biti izložen mogućnosti sličnog propadanja useva i da ih samo raznolikost useva može zaštititi od potpunog neuspeha. Treba zato raširiti uzgoj kukuruza, mahunarki, zelja i voća da bi se pružile veće šanse za prinos. . .
Iako država kao takva nikada ne bi smela biti stalni poslodavac, jer bi to dovelo do nove vrste despotizma. . . ono što je neophodno i poželjno jeste pre svega udruživanje onih koji nemaju, tako da se oni putem tih udruženja mogu porediti sa građanima koji uživaju blagodati života i koji tako prestaju biti obične mašine za potrebe drugih. . . Ljudi se vrednuju isključivo kao ruke! Da li je to svrha mašina u kulturnoj istoriji naroda? Da li će trijumf ljudskog genija služiti isključivo da bi se čovečanstvo ojadilo? Sigurno ne. . . Čovek treba da radi tek onoliko koliko je potrebno da se otrgne od tla, od te sirove materije, tek onoliko koliko je neophodno za udobno postojanje čitave rase i ne treba da rasipa ono najbolje zarad gomilanja kapitala. . .
Kapital i radništvo moraju imati barem jednaka prava i živa sila se ne sme podrediti neživom kapitalu. . . U svakom slučaju radnik mora imati svoj udeo u celokupnom prinosu, a uz to, smanjenim oporezivanjem i boljim obrazovanjem biće mnogo srećniji. . .
Ovo su radikalne mere koje predlažem kao lek protiv ponavljanja gladi i velikih epidemija tifusa u Gornjoj Šleziji. Neka se osmehuju oni koji nisu u stanju da se uzdignu na višu tačku kulturne istorije; ozbiljne i bistre osobe sposobne da ocene vreme u kojem žive složiće se sa mnom. . .
Rudolf Karl Virhov
A.S.
Referenca:
Virchow RC. Report on the typhus epidemic in Upper Silesia. 1848. Am J Public Health. 2006; 96(12):2102-2105.
