Blistava, 108. po redu Nobelova nagrada za fiziologiju i medicinu dodeljena je trojici američkih naučnika za otkriće molekularnih mehanizama koji kontrolišu cirkadijalni ritam. Iako je upliv politike u odabir laureata za medicinu mnogo manji u poređenju sa onim za mir ili književnost, Nobelova nagrada za medicinu i fiziologiju ipak nosi određenu društvenu poruku. Šta je ove godine Komitet želeo da poruči naučnoj zajednici?
Ubrzo nakon proslave Dana rada*, u laboratorijama širom sveta temperatura počinje da raste – simptom koji je jedan od mojih mentora nazivao Nobelova groznica. Ovog jutra, iščekivanje je prekinuto vestima da će Džefri Hol (Jeffery Hall) i Majkl Rosbah (Michael Rosbash) sa Brandeis Univerziteta i Majkl Jang (Michael Young) sa Rockefeller Univerziteta podeliti Nobelovu nagradu iz fiziologije i medicine za svoj rad o cirkadijalnom ritmu, poznatijem kao biološki sat. U svom govoru iz Karolinska Instituta u Stokholmu, Tomas Perlman (Thomas Perlmann), sekretar Komiteta za dodelu nagrada, pohvalio je naučnike za njihov doprinos objašnjenju na koji način biljke, životinje i ljudi prilagođavaju svoj biološki ritam kako bi bio sinhronizovan sa Zemljinim revolucijama.
Poput prošlogodišnjeg laureata (Hoshinori Ohsumi, japanski biolog koji je proučavao fenomen autofagije kojim ćelije odlažu svoj otpad) pobednički trio za 2017. godinu došao je u vidu iznenađenja. Imena tri američka naučnika nisu se pojavila ni na jednoj većoj listi potencijalnih Nobelovih laureata, te kada je Rosbaha ranije jutros probudio telefonski poziv iz Švedske, navodno je odgovorio „Mora da se šalite!“. Neposredno pre Perlmanove objave, favoriti za opkladu bili su imunoterapija (metoda pri kojoj koristimo svojstva imunskog sistema za terapiju raka) i CRISPR (revolucionarna metoda za manipulaciju genima), oba jaki kandidati za buduće Nobelove nagrade. U poređenju sa ovakvim dostignućima, cirkadijalni ritam, fundamentalno otkriće koji su mnogi kladioničari zaboravili, čini se nešto manje atraktivan. Naime, rad trojice naučnika na ovom polju datira iz 1984. godine kada je prvi put izolovan gen koji kontroliše ritam vinskih mušica. Kasnije, 1990. godine, Hol i Rosbah zajedno su napisali studiju sa jednim od svojih studenata postdoktorskih studija, pokazujući da koncentracija proteina koji je kodiran pomenutim genom fluktuira u periodu od 24 časa, povećavajući se tokom noći i smanjujući se tokom dana. Četiri godine kasnije, Jang i njegove kolege sa Rockefeller Univerziteta otkrili su još jedan važan cirkadijalni gen, nazvavši ga timeless.
Nominacije pristižu iz čitavog sveta i postoji značajna debata o tome ko bi trebalo da dobije priznanje za određeno otkriće.
Iako su razmišljanja Komiteta za dodelu Nobelove nagrade obavijena velom tajne, pre nekoliko godina sam imao priliku da upozanam jednog od članova Komiteta poreklom iz iste regije istočne Evrope kao i moja baba. Nakon što smo podelili uspomene prohujalog života, opisao mi je u najširim okvirima kako Komitet bira pobednika. Naime, nominacije pristižu iz čitavog sveta i postoji značajna debata o tome ko bi trebalo da dobije priznanje za određeno otkriće. Međutim, postoji i druga diskusija, rekao mi je, o tome koja će poruka biti poslata time što se izabere određeni naučnik ili otkriće. Moje shvatanje današnjeg i prošlogodišnjeg izbora laureata jeste da se oba tiču razdora između bazične nauke kao traganja za naučnim znanjem radi znanja, i primenjene nauke koja se fokusira na očigledne i neposredne rezultate (što je potvrđeno Nobelovom nagradom iz 2008. godine francuzima: Françoise Barré-Sinoussi i Luc Montagnier za otkriće HIV-a).
Dobitnici Nobelove nagrade za 2017. godinu, s leva na desno: Džefri Hol, Majkl Rosbah i Majkl Jang
Pojedini članovi američkog Kongresa često pominju projekte finansirane iz federalnog budžeta koji, po njihovim zastarelim kriterijumima, tragaju za odgovorima na besmislena pitanja, a pritom se ne mogu plasirati kao primamljive vesti društvu rešenom da pobedi rak ili spreči nastanak Alchajmerove bolesti. Moguće je da u današnjem političkom okruženju Hol, Rosbah i Jang nikad ne bi dobili novac za svoja istraživanja. Uostalom, da li nam je zaista potrebno da znamo šta pokreće vinsku mušicu?
Ipak, kako je Nobelov komitet razjasnio ovog jutra, nauka koja formira i povremeno izokreće naše razumevanje zdravlja i bolesti često dolazi sa najrazličitijih mesta. Ohsumi je koristio ćelije kvasca kako bi istraživao autofagiju, ali sličan ćelijski mehanizam odlaganja otpada postoji u vama i meni. Slično, izučavanje cirkadijalnog ritma na mušicama bacilo je novo svetlo na gene i proteine koji sinhronizuju ljudska tela sa smenom dana i noći, što nas može voditi do novih tretmana za širok spektar bolesti, od džetlega (cirkadijalne disritmije) do gojaznosti i srčanih bolesti. Draž nauke jeste učiti radi samog učenja, a neverovatna shvatanja koja su proizvod tog učenja mogu dalje biti od koristi za rešavanje problema sa kojima se svakodnevno susrećemo. Poruka sadržana u današnjoj objavi Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu nije mogla doći u boljem i težem trenutku.
Autor teksta je Jerome Groopman, dugogodišnji kolumnista u oblasti medicine i biologije magazina The New Yorker.
–
*Dan rada u Sjedinjenim Američkim Državama se slavi svakog prvog ponedeljka u septembru (prim.prev.)
A.S.
