Ona je svuda i sve vreme je vidimo, ali koliko često zapravo razmišljamo o poreklu boje i njenim efektima?
Svetlost predstavlja elektromagnetno zračenje, jednostavnije, svetlost je energija, a boja je proizvod energije i materije. Boju karakteriše specifična talasna dužina, frekvenca i određena količina energije u talasu, i to predstavlja ključ razumevanja hromoterapije. Hromoterapija (fototerapija) je metoda koja koristi vidljivi spektar elektromagnetnog zračenja, odnosno boje, u lečenju bolesti. Da bi to razumeli moramo se najpre upoznati sa stanovištem da svi naši organi, ćelije i atomi imaju svoju frekvencu ili vibracionu energiju. Kada različiti delovi tela odstupaju od ovih očekivanih normalnih vibracija, može se pretpostaviti da je telo obolelo ili da ne funkcioniše pravilno, jer u svakom organu postoji energetski nivo na kome organ najbolje funkcioniše. Svako odstupanje od toga može dovesti do patoloških promena.
Izloženost toplim bojama dovela je do povećanja respiratornih pokreta, učestalosti treptanja očiju, kortikalne aktivacije i uzbuđenja autonomnog nervnog sistema.
Sa naučnog stanovišta efekte boje možemo podeliti na psihološke i fiziološke. Većina studija o uticaju boja su psihološke, fokusirajući se na to kako svetlost i boja mogu uticati na ponašanje. Istinaje je da se ni sami stručnjaci koji se bave istraživanjem terapije bojama među sobom ne slažu u tome kako i zašto boje ostvaruju svoje efekte. Oni koji zastupaju teoriju psihološkog efekta boja i koji ne veruju da postoji fiziološko objašnjenje, tvrde da boja predstavlja raspoloženje. To, međutim, itekako utiče na zdravlje, jer čak polovina savremenih hroničnih stanja može imati psihosomatsku komponentu.
Sama istorija hromoterapije se proteže do drevnih civilizacija Egipta, Grčke, Kine i Indije. Avicenna (980 n.e), jedan od najznačajnijih lekara islamskog zlatnog doba, objasnio je vitalnu važnost boje u dijagnozi i lečenju. Po njemu boja je vidljivi simptom bolesti. Edwin Babbtt, jedan od pionira moderne hromoterapije je detaljno razmatrao efekte refleksije, apsorpcije, prenosa i polarizacije svetlosti, i prvi u istoriji objedino fiziološki i psihološki pristup. Takođe se smatra da je i Gete svojevremeno proučavao fiziološke efekte boja. Gerard, koristeći napredne savremene tehnike s obojenim svetlom na koži subjekta, po prvi put je testirao reakciju celog organizma. Uz iskustva drugih naučnika i korišćenje elektroencefalograma (EEG), razvio je nove prstupe i ustanovio sledeće- afektivni odgovori ispitanika idu u prilog tome da su tople boje korisne u uzbuđenju onih koji su imali problema sa depresijom i povećavaju tonus mišića i krvni pritisak kod osoba sa hipotenzijom. Hladne boje su izazivale suprotne odgovore na istim testovima. Anksiozni subjekti su smirivani ovim hladnim bojama, sa aspeta kliničke psihologije. Fiziološki, sve boje su proizvele klinički opipljive rezultate. Izloženost toplim bojama dovela je do povećanja respiratornih pokreta, učestalosti treptanja očiju, kortikalne aktivacije i uzbuđenja autonomnog nervnog sistema. Hladne boje su pokazale suprotne efekte tako što su delovale kao relaksant za anksiozne osobe, snižavajući krvni pritisak i pružajući oslobađanje od napetosti.
Izvesno je da kombinacije boja u neposrednoj okolini utiču na našu psihu i raspoloženje, međutim da li je hromoterapija realan koncept?
Boja definitivno ima fiziološki efekat– tvrdi Harold Wohlfarth, predsednik nemačke Akademije za boje i fotobiolog na Univerzitetu Alberta. U eksperimentu u Elves Memorial Centru za dečiji razvoj, privatnoj školi za decu sa hendikepom u Edmontu, Alberta, utvrdio je da svetlost ima „identičan“ uticaj na vrednost krvnog pritiska, puls i disanje kako na dvoje slepe dece, tako i na sedmoro sa normalnim vidom. U studiji, objavljenoj u Međunarodnom časopisu za biosocijalna istraživanja, zidovi učionica su promenjeni od narandžaste i bele do kraljevsko i svetlo plave. Sivi tepih je postavljen umesto narandžastog i fluorescentna svetla su zamenjena osvetljenjem punog spektra. Kao rezultat toga, profesor Wohlfarth je izvestio da je prosečan sistolni krvni pritisak dece pao sa 120 na 100, ili skoro 17%. Deca su se takođe bolje ponašala, bila su pažljivija, a manje uzbuđena i agresivna. Međutim, kada se soba vratila u prvobitni dizajn, deca su postepeno opet postala „nevaljala“, rekao je.
Professor Wohlfarth navodi i da trenutne količine elektromagnetne energije koju sadrži svetlost utiču na jedan ili više neurotransmitera u mozgu. Nekoliko eksperimenata na pacovima i drugim malim sisarima već je pružilo dokaze, rekao je, da svetlost koja udara u mrežnjaču utiče na sintezu melatonina, ipak, ostaje da se utvrdi njegova precizna uloga.
Koncept da fizičko okruženje u kojem se bolesnici tretiraju ima uticaj na proces lečenja i njegov ishod je ispitivan u nekoliko empirijskih studija, koje su između ostalog uključivale i promene boja soba u kojima su pacijenti boravili. Studije su pokazale ohrabrujuće rezultate i klinički poželjne promene u ponašanju, pa čak i smanjenje psihopatologije.
Baker-Miller Pink je ton ružičaste za koji se tvrdi da smanjuje fiziološke varijable povezane sa agresijom, naprijateljskim ili nasilnim ponašanjem
Da boja utiče na mnoštvo telesnih funkcija i emocionalnih reakcija, kao što je i agresija istraživao je i Alexander Schauss u svojoj studiji sa Baker-Miller ružičastom. Alexander Schauss, naučnik Američkog Instituta za biosocijalna istraživanja, Takoma, Vašington, istraživao je psihološke i fiziološke efekte ove nijanse ružičaste u Mornaričkoj popravnoj ustanovi u Sijetlu, i nazvao studiju po direktorima instituta Baker-u i Miller-u. Schauss je najpre pročitao studije švajcarskog psihjatra Max Luscher-a, koji je tvrdio da izbori boja pojedinaca odražavaju promene u njihovim emocijama i endokrinom sistemu. Schauss je zatim pretpostavio da bi i obrnuto moglo biti istinito, da boja, odnosno različite talasne dužine svetlosti, mogu izazvati emocionalne i hormonske promene, sa merljivim odgovorima u endokrinom sistemu.
Odeljenja pedijatrije su tradicionalno puna boja kako bi se bolesna deca osećala prijatnije. Zašto isto ne bi važilo i za odrasle?
Schauss je rane testove počeo 1978. godine i prvo je eksperimantisao na sebi, uz pomoć svog pomoćnika, istraživača John-a Ott-a. Iznenađujuće je otkrio da je određena nijansa ružičaste imala najbolje efekte. Tvrdio je da je gledanje na karticu od 18×24 inča koja je odštampana ovom bojom, naročito nakon vežbanja, rezultiralo “očiglednim efektom smanjenja srčanog udara, pulsiranja i disanja, u poređenju sa drugim bojama”. Godine 1979. Schauss je uspeo da ubedi direktore Mornaričke popravne ustanove u Sijetlu da unutrašnjost nekih ćelija zatvora izmene ovom bojom, kako bi utvrdil da li će to imati efekta na zatvorenike, a zatim su pažljivo nadgledane stope napada pre i posle promene. Prema izvještaju mornarice – od početka ove procedure 1. marta 1979. nije bilo incidenata, nereda ili neprijateljskog ponašanja tokom početne faze zatvaranja. Samo petnaest minuta izlaganja boji bilo je dovoljno da se osigura smanjenje potencijalnog nasilnog ili agresivnog ponašanja, navodi se u izveštaju. Efekat je, takođe, bio vidljiv kod vizuelno oštećenih i slepih subjekata, što ukazuje na fiziološki mehanizam. Mogući fiziološki procesi koji bi dali ove efekte još uvek nisu poznati, ali se sumnja da je uključena povezanost oka sa centrima u hipotalamusu posredstvom neurotransmitera.
Nasuprot ovome, kontrolisane studije James E. Gilliam-a i David Unruh-a bile su u sukobu sa navodnim efektom Baker-Miller ružičaste. Dok su rezultati Schauss-ove studije pokazali da je Baker-Miller ružičasta imala pozitivan i smirujući efekat na zatvorenike, kada je ista boja primenjena u okružnom zatvoru Santa Clara, stopa incidenata je porasla i čak dosegla vrhunac u odnosu na prethodne, uprkos malom padu u toku prvog meseca. Poslednjh godina efekat Baker-Miller ružičaste na ljudsko ponašanje je bila tema diskusije u popularnim profesionalnim literaturama. Iako nekoliko studija potvrđuje njen uticaj na ponašanje, druge ipak ne daju takve rezultate.
Jedan od primera danas uspešno upotrebe hromoterapije je primarni tretman lečenja novorođenčadi sa nekonjugovanom hiperbilirubinemijom uz pomoć svetlosti plave boje. Taj tretman danas predstavlja jedan od najznačajnijih terapijskih postupaka koji se primenjuje kod novorođenčadi.
Šematski prikaz vrlo realne upotrebe fototerapije- terapija nekonjugovane bilirubinemije kod odojčadi.
Nova tehnika koja je razvijena tokom protekle dve decenije kao rezultat pionirskog istraživanja je fotodinamička terapija (PDT). Ona se zasniva na otkriću da određene, intravenski ubrizgane fotosenzitivne hemikalije ne samo da se akumuliraju u ćelijama karcinoma već i selektivno identifikuju ove ćelije pod ultraljubičastim svetlom i tada ih uništavaju. PDT se može koristiti i za dijagnozu i za lečenje.
Iako je otkriće infracrvenih i X-zraka u terapiji i dijagnostici predstavljalo veliki pomak u medicini, svetlost vidljivog spektra je ostala uskraćena za udeo u tome. Mnogi su pokušali da otkriju osnovne naučne principe delovanja hromoterapije, ali za sada bez uspešnih kvantitativnih studija. Dokazi su još uvek „anegdotični“, ali ovo polje ostavlja brojne mogućnosti za buduća istraživanja odnosa između ljudskog tela i boja.
T.T.
