Zadovoljstvo nam je bilo da razgovaramo sa prof. dr Predragom Bjelogrlićem sa Medicinskog fakulteta Univerziteta St Andrews u Velikoj Britaniji. Prof. dr Bjelogrlić je bio gost našeg Fakulteta i Katedre za Anatomiju. Fokus njegovog predavanja bila je evaluacija stečenog znanja i reformisanje studija medicine, a naš časopis je imao priliku da postavi nekoliko pitanja na tu temu i šire.
Medicinar: Govorite o integraciji bazičnih nauka i kliničkih predmeta unutar osnovnih studija medicine. Trenutno kod nas bazični predmeti poput anatomije, biohemije ili mikrobiologije naknadno dobijaju svoje „kliničke“ verzije. Kakva je prednost brisanja granica između ova dva različita pogleda na isto gradivo?
Prof. dr Bjelogrlić: Mislim da u jednom savremenom medicinskom kurikulumu ne bi smelo da bude granica te vrste. Sva istraživanja nam pokazuju da uspešni lekari od prvog dana treba da se susreću sa pacijentima, odnosno da klinički deo nastave treba da bude potpuno integrisan sa bazičnim naukama, bila to biohemija, anatomija i drugo. Na Univerzitetu St Andrews, mi smo 2004. godine uveli novi kurikulum studija medicine u kojem insistiramo da studenti od prvog dana imaju kontakt sa pacijentima. Zapravo, više ne postoje zasebni predmeti kao što su anatomija ili fiziologija, već se nastava odvija po sistemima organa ljudskog tela. Najpre se počinje od strukture jednog sistema organa ili dela tela, zatim se uče njegove fiziološke funkcije i potencijalna patološka stanja. Nastavlja se sa ovladavanjem tehnikama pregleda, odnosno kliničkom propedevtikom, a na kraju dodajemo terapijske mogućnosti. Ovakav kurikulum je spiralan, dakle identično znanje se ponavlja i obnavlja tokom svih pet godina studija na različitim nivoima kompleksnosti. U takvom spiralnom kurikulumu, studenti se vraćaju na prethodna naučena znanja i produbljuju ih, čime se retencija gradiva značajno povećava.
Medicinar: Ipak, čini se da pojedine bazične nauke sve teže dobijaju prostor unutar osnovnih studija. Koliko je važno da jedan budući lekar ovlada nekim bazičnim znanjima, recimo fizike i matematike?
Prof. dr Bjelogrlić: Rekao bih da je za tu vrstu znanja nivo srednje škole sasvim dovoljan. Bilo bi preveliko opterećenje proširivati ionako obiman nastavni program kroz takve oblasti. Ne treba zaboraviti, mi pre svega obrazujemo mlade lekare za rad u bolničkim uslovima. Sećam se svog iskustva nakon diplomiranja: 80-100 sati rada nedeljno, česta dežurstva, komplikovane intervencije. Dakle, fokus mora biti na pripremi budućeg zdravstvenog kadra za posao koji treba da obavlja već tokom prvog dana rada u struci. Recimo, sećam se da mi je nakon diplomiranja postavljanje intravenske kanile predstavljalo problem. Naravno, nakon tri nedelje intenzivne prakse, može se reći da sam u tome ubrzo postao ekspert. Ipak, složićete se, bilo bi zgodnije da sam tim znanjem već raspolagao pre svog dolaska u bolnicu. U tom smislu, pripremanje mladih lekara treba da bude pre svega u funkciji njihovog budućeg zaposlenja, a ne široke opšte informisanosti.
Prof. dr Predrag Bjelogrlić, Stevanović Aleksandar, predsednik SP Momčilo Mamuzić, student prodekan Radoš Ninić
Medicinar: Kada govorimo o reformama, bez obzira na dobru argumentaciju, akademska zajednica se često ponaša vrlo konzervativno. Koliko studije medicine prate razvoj medicine kao nauke?
Prof. dr Bjelogrlić: Jedan savremeni kurikulum ne može biti statičan. Izuzetno je važno vršiti evaluaciju postojećeg obrazovanja mladog kadra, te da li je određeno gradivo potrebno budućem lekaru i u kojoj meri. Gledajući nastavni program, u Britaniji ne postoji ni jedan identičan fakultet, a ima ih preko trideset. Ipak, naše Generalno Medicinsko veće Velike Britanije, jedna vrsta krovne organizacije svih medicinskih fakulteta, propisuje šta diplomirani lekar apsolutno mora da zna. Taj dokument je naša zvezda vodilja. Sa druge strane, kojim ćemo mi mehanizmima podučavati studente tim kompetencijama nije propisano, bitno je da ih na kraju studija nauče i izvode. Svakih 5 godina postoji provera u tom smislu, revizori dolaze na nekoliko meseci i vrednuju ishode našeg rada. Upravo tako se i dogodilo da nam je 2003. godine poručeno da moramo preći na integrisani sistem studija medicine.
Medicinar: Kada smo već kod reformi, koliko studenti imaju udela u njihovom osmišljavanju? Da li postoji uticaj studenta i njihovih predstavnika na organizaciju i unapređenje nastave?
Prof. dr Bjelogrlić: Studenti imaju veliki uticaj! Svaki student ima ličnog mentora kome se može obratiti u vezi sa bilo kakvim problemima, komentarima i sugestijama. Dva puta u semestru pozivamo po dva studentska predstavnika sa svake godine na razgovor za okruglim stolom. Tada se vrlo otvoreno diskutuje o svim problemima u nastavi. Takođe, imamo oko 35% stranih studenata koji plaćaju školarinu od 28000 funti po godini i vrlo su zainteresovani za što bolji kvalitet nastave.
Recimo, ako je uvedena nova praktična vežba za koju smo utvrdili da je loše ocenjena od strane studenata, nema govora da ćemo je ostaviti u programu za sledeću generaciju
Naravno, nije sve u kritikama, bitne su nam pohvale i pozitivni primeri koji se ističu. Sve to je izvodljivo znajući da upisujemo oko 150 studenata po godini. U suštini, bilo koji fakultet u Britaniji ne upisuje više od 200 studenata godišnje. Broj studenata je inače određen od strane Ministarstva prosvete i svake godine se pravi detaljna analiza koliki se broj studenata može upisati na prvu godinu. Ovakve mere omogućavaju da nakon diplomiranja skoro 99% lekara ima zagarantovano zaposlenje.
Zajednička fotografija u prostorijama biblioteke Instituta za Anatomiju.
Medicinar: Po kom principu vršite selekciju budućih brucoša?
Prof. dr Bjelogrlić: Prijemni ispit se sastoji iz više segmenata. Svaki kandidat prolazi kroz psihološko testiranje, a razmatraju se i motivaciono pismo, odnosno kompletna prijava kandidata. Svaki kandidat prolazi kroz sedam uzastopnih razgovora od po sedam minuta. Kandidati diskutuju sa komisijom na različite teme i problemske situacije. Takođe, jedan od uslova za upis na studije medicine jeste višenedeljni rad u nekom zdravrstvenom okruženju, od boravka na odeljenju hirurgije do pomaganja lekaru porodične medicine. Primera radi, najviše se vrednuje boravak u domovima za stare, što zaista oslikava požrtvovanost jednog tinejdžera u želji da postane lekar. Takva vrsta prakse je nama možda i odlučujuća pri selekciji kandidata.
Medicinar: Očigledno je da od vaših kandidata tražite zrelost već na samom početku. Koliko je razumevanje medicinske etike bitno za budućeg lekara? Koliko se tokom studija radi na razvijanju veština komunikacije sa pacijentima?
Prof. dr Bjelogrlić: Komunikacijske veštine su veoma značajne. Ta vrsta unapređivanja traje od prve do šeste godine. Naše studente učimo različitim veštinama, od toga kako se uspostavlja odnos sa pacijentima, preko zadobijanja njihovog poverenja, vođenja razgovora, ponašanja, govora tela itd.
Što se tiče etike, svaki upisani student potpisuje ugovor sa fakultetom pri čemu su tačno propisani neophodni kodeksi etike i profesionalnog ponašanja.
Dakle, apsolutno se insistira na jednakom odnosu prema pacijentima bez obzira na njihovu rasnu, versku, etničku, seksualnu ili bilo koju drugu pripadnost. U tome smo vrlo striktni i podrazumevamo da na takve stavove pristajete u momentu priključenja akademskoj zajednici.
Medicinar: U Zapadnim zemljama se sve više govori o mentalnom zdravlju studenata i lekara, nešto čemu mi uopšte ne pridajemo pažnju. Na koji način se St Andrews bori sa tim problemom?
Prof. dr Bjelogrlić: Apsolutno postoje mentalne poteškoće među studentima i takvih incidenata je nažalost sve više. Čuveni burn-out sindrom je u porastu svuda u svetu. Kod nas postoji poseban prodekan zadužen za tu vrstu problema. Takođe organizovana je studentska služba i savetovalište na nivou Univerziteta koji dalje mogu uputiti studente na potencijalno lečenje i negu. Sve informacije se, uz dozvolu studenta, vraćaju nazad na fakultet kako bi komisija sastavljena od lekara odlučila da li je student trenutno sposoban da nastavi svoje školovanje ili ne. Kako bismo pomogli studentima, svaka sreda popodne je rezervisana za sportske aktivnosti i nema nastave na celom Univerzitetu!
Imamo oko 150 studentskih sekcija najrazličitije tematike. Zasigurno svaki student može naći sekciju kojoj želi da se priključi.
Dakle, tokom radne nedelje, sreda popodne služi za druženje, oslobađanje od stresa, fizičku aktivnost i slično. Sve sekcije su finansirane i podstaknute od strane fakulteta, a zauzvrat se organizuju različita predavanja, aktivnosti i radionice u cilju što ugodnijeg studentskog života. Lep primer predstavljaju časovi joge koje organizujemo unutar prostorija fakulteta. Časovi joge su zaista posećeni i tu možete videti i studente i nastavnike u malo neformalnijoj atmosferi.
Predavanje prof. dr Bjelogrlića – počasni gosti: Prof. dr Petar Bulat, prof. dr Valentina Bećirović, prof. dr Aleksandar Maliković, prof. dr Milan Milisavljević.
Medicinar: Čini se da ste uspeli da napravite jedan otvoreniji i pristupačniji odnos između nastavnika i studenata?
Prof. dr Bjelogrlić: Reći ću samo da svako može da pokuca našem dekanu na vrata čija se kancelarija nalazi nedaleko od moje, ili bilo kom drugom predavaču. Pravilo je da svaki student mora u roku od 48 sati dobiti odgovor na bilo kakvo postavljeno pitanje, makar to bilo da je postavljeno pitanje registrovano i da se na rešenju radi. Takva je profesionalna etika koja vlada unutar fakulteta, a koja se očekuje kako od studenata, tako i od svih zaposlenih.
Medicinar: Vi ste svoje osnovne studije medicine završili u Beogradu. Koje su prednosti našeg sistema?
Prof. dr Bjelogrlić: Na prvom mestu bih naveo vrlo široku teorijsku osnovu koju srpski studenti dobijaju. Srpski studenti su mnogo više potkovani teorijskim znanjem. Naravno, drugo je pitanje kakva je retencija takvog znanja, ali činjenica je da mi mnogo više vremena provodimo nad knjigom.
Medicinar: Odmah se nameće pitanje koliko često se se vrši revizija gradiva?
Prof. dr Bjelogrlić: Na kraju svake akademske godine se razgovara šta smo uradili u poslednja dva semestra. Bitno nam je iskustvo i studenata i predavača. Pokušavamo da unapredimo kvalitet nastave i izbacimo nepotrebne stvari, a dodamo neke nove i korisnije. Recimo, ako se preporučena terapija za neku bolest tokom godine promenila, sledeća generacija mora slušati predavanja po najnovijim preporukama itd. Ako ne radimo na sadržaju, onda unapređujemo formu – dužinu vežbi i predavanja, njihovu organizaciju i izvođenje.
Medicinar: Novi trend u reformisanju studija medicine predstavlja izbacivanje obaveznih predavanja ili njihovo redukovanje na minimum?
Prof. dr Bjelogrlić: Apsolutno, kod nas su sva predavanja snimljena i široko dostupna. Iako dolazak na predavanje nije obavezan, ona su ipak posećena u preko 90%. Studenti tvrde da taj kontakt sa predavačima in vivo ima posebnu draž u odnosu na gledanje snimljenih lekcija. U svakom slučaju, predavanja je u potpunosti moguće pratiti i ponovo gledati od kuće. Sa druge strane već od treće godine studenti organizuju sopstvene radionice za mlađe kolege. Takva vrsta neformalne nastave je vrlo popularna, verovatno zbog posebnog odnosa i poverenja koje studenti međusobno uspostavljaju.
Visiting profesor našeg Fakulteta: Prof. dr Predrag Bjelogrlić, Medicinski fakultet Univerziteta St Andrews, Škotska, Velika Britanija.
Medicinar: Kakav je Vaš stav u odnosu na trenutne migracije lekara, fenomen koji posebno pogađa našu zemlju?
Prof. dr Bjelogrlić: Mislim da su migracije izuzetno korisne, u slučaju da se ti mladi ljudi vrate. Upoređivanje različitih postojećih sistema omogućava da se najbolja rešenja iskoriste i primene u nazad u lokalnoj sredini. Ipak, u današnjem svetu koji se vrti oko novca, naivno je misliti da će mlađe kolege odbiti priliku da ostanu na plaćenijim radnim mestima. Jednostavno, čovek se brzo navikne na bolje. Sa druge strane, reforme koje sam pomenuo ne zahtevaju velika ulaganja koliko dobru organizaciju. Uz entuzijazam i dobru motivisanost uprave fakulteta, može se mnogo uraditi ka unapređenju kvaliteta nastave bez značajnih kapitalnih ulaganja.
Medicinar: Šta biste poručili našim studentima?
Prof. dr Bjelogrlić: Dobrog lekara čine dobre veštine komunikacije. Naravno da se mora raspolagati znanjem, ali to znanje se takođe mora obnavljati i kontinuirano osvežavati. Medicina se najbolje uči „pored kreveta“! Od treće godine mi u nastavnom programu nemamo ni predavanja ni vežbe, već period od 9 do 17 časova svi provode u bolnici. U tom smislu, budite prokativni, sami konsultujte istorije bolesti, gledajte pacijente, razgovarajte sa njima. Ako vam sistem trenutno ne pruža takvu vrstu šanse, za nju se morate izboriti sami.
Posebnu zahvalnost dugujemo Katedri za Anatomiju i prof. dr Milanu Milisavljeviću koji su nam omogućili ovaj razgovor i ljubazno ustupili fotografije.
A.S.
