Tokom poslednjih decenija, studije medicine su se znatno promenile po svojoj strukturi i fokusu. Rastuće biomedicinsko znanje zahteva česte izmene nastavnog plana kako bi mladi lekari ostali u toku sa najnovijim dostignućima nauke. Kakva je onda budućnost medicinskih fakulteta i studija medicine? Ako mislite da je to još više knjiga i predavanja, verovatno niste u pravu.
„Postanite lekar, predavanja nisu potrebna.“
Ovaj naslov, koji se odnosi na nov pristup studijama medicine Univerziteta u Vermontu, izazvao je značajne kontraverze. Iako je predložena reforma svakako drastičnija od izmena nastavnog plana koje se odvijaju na nekim drugim američkim medicinskim fakultetima, udaljavanje od tradicionalnog pristupa učenju-kroz-predavanja staro je više od tri decenije. Promena je započela uvođenjem problemske nastave, a u skorije vreme, učenje-kroz-predavanja sve više zamenjuju timsko učenje, interprofesionalna nastava i vežbe koje integrišu kliničku medicinu i bazičnu nauku. Međutim, da li su predložene promene bazirane na dokazima ili su samo novi trend u medicinskom obrazovanju? Da li bi sva predavanja trebalo izbegavati?
60 slajdova za 45 minuta može izgledati kao efikasan način da se nešto ispredaje, ali je malo verovatno da se to nauči.
Većina lekara danas spremno priznaje da dostupno biomedicinsko znanje prevazilazi ono što jedna osoba može da nauči i da zapamti. Ipak, pitanje ostaje koliko bi student morao da nauči, da li se to učenje najefikasnije odvija u učionici i šta je sve drugo potrebno kako bi studenti imali uspeha u celoživotnom učenju i prilagođavanju koje zahteva medicina. Sveprisutnost tehnologije dozvoljava brz pristup medicinskim činjenicama i omogućava nastavnicima da pomognu studentima u boljem razumevanju zdravlja i bolesti, odnosno u veštini rešavanja problema i sposobnosti primenjivanja naučenog u različitim kontekstima. Nastavnici koji se drže klasičnih predavanja sa desetinama PowerPoint slajdova prepunih informacija mogu lako pomešati ono što predaju sa onim što studenti zaista nauče. U stvari, teorija kognitivnog opterećenja pretpostavlja da je naš mozak ograničen u količini informacija koju može da obradi u jedinici vremena: 60 slajdova za 45 minuta može izgledati kao efikasan način da se nešto ispredaje, ali je malo verovatno da se to nauči.
Studenti koji uče novo gradivo mogu se naći u zabludi da su sve shvatili i razumeli. Kada čuju ili pročitaju nove oblasti koje su razgovetno i kvalitetno prezentovane, studenti obično pomisle da su oblast već savladali. Ipak, kada se susretnu sa izazovom koji zahteva upotrebu novih pojmova u cilju rešavanja nekog problema, brzo uviđaju da je njihovo razumevanje u najmanju ruku površno.
Da bi se unapredilo razumevanje i poboljšale sposobnosti rešavanja problema i samoobrazovanja, što su ključne veštine za lekara koji će raditi u narednih 30 do 50 godina, medicinski fakulteti su započeli podsticanje aktivnog učenja i timskog rada. Naime, usvajanje informacija se odvija većinom van učinica: u skladu sa principima kognitivne psihologije, faktičko znanje se uvodi kroz zadatke koji nisu previše obimni, a sam sadržaj je prošaran pitanjima ili primerima kako bi se osiguralo da studenti mogu proceniti svoje razumevanje.
Amfiteatar Instituta za patologiju Foto: Mondo / Goran Sivački
U učionici, učenje može biti potpomognuto od strane nastavnika, ali najveći deo zavisi od samog studenta. Vinjente su važne za naglašavanje bitnosti gradiva u kliničkoj praksi. Pitanja se mogu postaviti tako da zahtevaju samo prisećanje informacija, što utvrđuje naučeno ili primorava studente da informaciju sagledaju iz drugog ugla i primene je u kontekstu zadate situacije. Umesto pitanja koja počinju sa koji (Koji su uzroci hipotenzije?) nastavnici mogu koristiti kako i zašto (Kako mislite da se reguliše pritisak? Zašto je pacijent hipotenzivan pri datim uslovima?). Tražeći od studenata da uporede nove situacije i primere sa onima o kojima je već diskutovano prethodne nedelje, olakšava se retencija znanja. Pitanja sa više tačnih odgovora su posebno privlačna budući da podstiču diskurs i generišu različite hipoteze. Potrebno je omogućiti dovoljno vremena da studenti koji rade u grupama razgovaraju o svojim idejama, testiraju svoje hipoteze i počnu da razmišljaju kao budući lekari. Ti zadaci zahtevaju više napora nego što je potebno za jednostavno pamćenje činjenica, ali su takođe mnogo efikasniji u procesima učenja i retencije znanja.
Ovaj pristup tzv. izvrnute učionice dobro odgovara studentima koji predstavljaju milenijumsku generaciju. Ovi mladi ljudi su naviknuti na tehnologiju, budući da su uz nju odrasli. Vaspitani tako da budu deo tima, oni najbolje rade u atmosferi saradnje. Naviknuti su da pronalaze informacije na internetu i da najbolje uče kroz kratke vizuelne sadržaje (kao što je recimo video kraći od 10 minuta). Klasično predavanje će brzo izgubiti pažnju mnogih milenijalaca, a bez pažnje nema ni učenja.
Zahvaljujući činjenici da se usvajanje informacija odigrava van učionice, interakcija između nastavnika i studenata može da se fokusira na stvari koje su zapravo teške za naučiti.
Rani ishodi ovakvog pristupa su ohrabrujući, posebno u prirodnim naukama i na medicinskim fakultetima koji su reformisali nastavne planove koristeći ove pedagoške metode. U randomizovanom, kontrolisanom ispitavanju koje je upoređivalo efikasnost pristupa obrnute učionice sa klasičnom metodom predavanja, studenti su pronašli da je alternativni pristup učenju privlačniji i zanimljiviji. Studenti koji pokazuju lošije rezultate u sistemu učenja-kroz-predavanja imaju statistički značajno poboljšanje proseka ocena, možda baš zato što ih je interakcija i razmena ideja sa svojim vršnjacima podstakla i bolje pripremila. Nastavnici koji koriste metod obrnute učionice prijavljuju rasterećenje od pritiska vezanog za striktan nastavni plan. Tako, zahvaljujući činjenici da se usvajanje informacija odigrava van učionice, interakcija između nastavnika i studenata može da se fokusira na stvari koje su zapravo teške za naučiti, kao i na primenu novih pojmova na probleme iz realnog života.
Dakle, da li su predavanja prevaziđena? Ako se „predavanje“ odnosi na klasičnu sliku profesora koji stoji i govori ispred velike grupe studenata koji pasivno apsorbuju informacije, onda da – mislimo da bi medicinski fakulteti trebalo da u velikoj meri napuste taj format učenja. Međutim, ako pod „predavanjem“ podrazumevamo interaktivno i grupno učenje studenata koji su datu oblast unapred pripremili, zatim česta pitanja nastavnika upućena auditorijumu, kao i vreme predviđeno za diskusiju i povratne informacije (recimo, ispitati šta studenti misle na određenu temu kako bi se procenio njihov nivo razumevanja) – onda mislimo da takva vrsta predavanja treba da ostane u upotrebi kao efikasan pristup učenju.
Gledajući u budućnost medicinskih studija, mislimo da je važno da se izbegne fanatizam u pogledu pedagoških metoda, uključujući insistiranje da učenje kroz timski rad mora da se drži strogo određenih kriterijuma ili da nikakvo odstupanje od klasičnog načina nastave nije moguće. Našim studentima najbolje možemo služiti kombinujući različite elemente pomenutih metoda, kao što su timska ili problemska nastava sa interaktivnim grupnim učenjem, pre nego da se obavezujemo na isključivo jedan format nastave. Takođe, moramo da se služimo dokazima kad god je to moguće i rigorozno preispitujemo sve novine, prihvatajući da važni ishodi nastave mogu podrazumevati zalaganje studenata, dinamiku i atmosferu u kojoj se uči isto koliko i prosek ocena. U svakodnevnoj kliničkoj praksi trudimo se da stvorimo kulturu stalnog unapređivanja. Trebalo bi da težimo postojanju takve kulture i unutar našeg obrazovanja.
Članak je preuzet sa The New England Journal of Medicine, a autor je prof. dr Richard M. Schwartzstein sa Univerziteta Harvard, direktor Akademije za medicinu i medicinsko obrazovanje.
