U moru različitih specijalizacija posvetiti se baš jednoj, bez prethodnog iskustva, teška je odluka. Medicinar je odlučio da napravi seriju intervjua o temama koje bi studentima medicine bar malo pomogle u tom odabiru. Ovom prilikom razgovarali smo sa digestivnim hirurgom doc. dr Dejanom Stevanovićem sa KBC ”Zemun-Beograd”.
Medicinar: Kako ste kao mlad doktor izabrali hirurgiju, šta Vas je u njoj privuklo?
Doc. dr Stevanović: Kada sam studirao nisu postojali predmeti Osnovi kliničke prakse I i II, tako da je moj prvi pravi kontakt sa kliničkom praksom i pacijentima bio tokom vežbi iz Interne medicine, a kasnije i Hirurgije. U tom periodu, na petoj godini fakulteta, počeo sam da odlazim na dežurstva kod prof. dr Dragana Radovanovića na odeljenje hitne službe digestivne hirurgije KBC “Dragiša Mišović”. Tu sam imao prilike da vidim kako zapravo izgleda prvi susret sa pacijentom, upoznao dinamičan tempo rada na hirurgiji i shvatio kako je raditi u timu i biti njegov deo. Upoznajući hirurški kolektiv i raznovrsnu patologiju koju je pokrivala opšta i digestivna hirurgija, naprosto sam zavoleo hirurgiju. Kasnije sam tu odradio staž, dobio stalan posao, specijalizirao, doktorirao i postao asistent u okviru nastavne baze Katedre hirurgije sa anesteziologijom.
Medicinar: Šta Vas i danas ispunjava, šta Vas svako jutro odvodi na posao?
Doc. dr Stevanović: Hirurgija me privukla zbog toga što su rezultati obavljene procedure odmah vidljivi, za razliku od drugih grana medicine u kojima su periodi lečenja znatno duži. Ti rezultati lečenja su posledica, ne samo adekvatno primenjene hirurške tehnike, već i poznavanja dijagnostičko-terapijskih procedura iz skoro svih oblasti medicine. I danas me svaki izlečen pacijent jednako ispunjava kao prvog dana. Svaka uspešna operacija me održava u stanju da svako jutro, i posle 25 godina rada, ustanem željan novih izazova, da svako dežurstvo ostanem koncentrisan i maksimalno posvećen svakom bolesniku. Velika satisfakcija koju mi ovaj posao pruža izlečenjem pacijent izaziva u meni strast da mu se iznova vraćam. Zbog svega navedenog, mi hirurzi kažemo da hirurgija nije zanimanje već jedna vrsta zavisnosti.
Medicinar: Koje su mane vašeg zanimanja?
Doc. dr Stevanović: Kao i u svakom poslu, da bi ste bili uspešni morate mnogo da dajete, a u hirurgiji je taj uslov posebno naglašen. To davanje je ponekad veoma teško i vezano je za mnoge neprospavane noći i prekovremeni rad. Istovremeno shvatate da i vaše slobodno vreme nije pod vašom kontrolom već da je podređeno stanju vaših pacijenta. Zbog toga je veoma važno da imate podršku porodice. Hirurški posao utiče i na vašu psihu, jer svakodnevno morate donositi odluke od kojih zavise tuđi životi i gde nemate prava na grešku.
Neuspesi su veoma bolni, ali i njih vremenom posmatrate drugačije. Oni dođu kao šamar uspehu, održavaju nas na zemlji, ne daju nam da preterano uzletimo i stimulišu nas da uvek budemo bolji.
Dobijanje diplome Medicinskog fakulteta poredim sa polaganjem vozačkog ispita i dobijanjem vozačke dozvole. Pravo učenje i sticanje iskustva počinje tek po završetku studija i dobijanja te ‘’vozačke dozvole’’. Saobraćaj kroz hirurgiju je brz i nemilosrdan. Ako ne poštujete pravila i propise imaćete puno sudara i tom prilikom možete stradati vi i pacijent. Hirurgija ne priznaje greške. Jedna greška čini da se sve vaše uspešne operacije zaborave. Neko na ovu surovu činjenicu može da se navikne, a neko ne. Školovanje i sazrevanje hirurga je dug i mukotrpan proces koji traje najmanje deset godina po završetku Fakulteta.
Doc. dr Dejan Stevanović / foto: Novosti
Medicinar: Kako izgleda biti hirurg u Srbiji?
Doc. dr Stevanović: Posao lekara sa sobom nosi veliku odgovornost, pogotovo u hirurgiji. Kao lekar uvek želite najbolje za svog pacijenta, međutim shodno operaciji postoje moguće komplikacije. U hirurgiji nema prostih operacija. Svaka operacija sa sobom nosi određenu dozu rizika. Nažalost, u poslednje vreme u Srbiji se sve više u svakoj hirurškoj komplikaciji traži lekarska greška. Pored pritiska koji donosi hirurgija po sebi, izloženi smo pritiscima koji dolaze od strane rodbine pacijenata, medija, profesionalnog okruženja. Radimo veoma odgovoran posao, gde je podrška sredine jako bitna, a mi je nemamo u dovoljnoj meri. Strukovna udruženja hirurga ne rade dovoljno na upoznavanju našeg društva sa težinom i mogućim komplikacijama hirurškog posla. Sa druge strane, postoji i materijalni momenat, koji nije zadovoljavajući u odnosu na zemlje Zapadne Evrope i okruženja. Istovremeno, ovde moram da istaknem da su hirurzi svesni da su deo ovog društva i imaju razmevanja za sve probleme kroz koje naše društvo prolazi. Novac jeste bitan, ali on nikad ne treba da bude odlučujući faktor u odabiru zanimanja. Meni i mojim kolegama je izlečen pacijent posle teške bolesti najveća nagrada i satisfakcija.
Medicinar: Ako se fokusiramo samo na hirurgiju, da li zaostajemo za svetom?
Doc. dr Stevanović: Smatram da hirurzi koji se bave u ovom trenutku digestivnom hirurgijom u Srbiji uspevaju, u najvećoj meri, da isprate svetske trendove i zadovoljavajuće obavljaju svoj posao. Sigurno da moramo i dalje da se edukujemo i napredujemo. Moramo i možemo bolje. Hirurgija stalno napreduje i menja se, tako da hirurzi moraju stalno da rade na sebi. Upravo iz tog razloga sam i ja pre 5 godina promenio ustanovu u kojoj sam radio i prešao u KBC Zemun, gde sam dobio šansu da dalje napredujem i razvijam se iz oblasti abdominalne hirurgije uz veliku pomoć prof dr Dragoša Stojanovića. KBC Zemun je u ovom trenutku dobro opremljena bolnica sa modernom opremom, koja sprovodi programe edukacije za sve grane medicine koje pokriva u svojoj delatnosti. Koliko sam upoznat situacija je slična i u drugim većim centrima u Srbiji. Tu pre svega mislim na Kliničke centre u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Postoje problemi u manjim gradovima u Srbiji gde imamo nedostatak savremene medicinske opreme i medicinskog kadra što otežava dijagnostiku i izvođenje težih operativnih zahvata. U tim slučajevima postoji preusmeravanje pacijenata prema većim centrima. Cilj je da svi pacijenti dobiju odgovorajuću medicinsku negu. Nažalost, to ima za posledicu preopterećnost lekara i sestara u ovim glavnim centrima zbog povećanog priliva pacijenata.
Medicinar: Imate čast,a ujedno i veliku odgovornost da budete predavač i učitelj. Kako izgleda biti mlad lekar danas u odnosu na vreme u kojem ste Vi studirali?
Doc. dr Stevanović: Živimo u eri interneta gde je mladim ljudima gotovo sve postalo dostupno: litertura, udžbenici, filmovi o operacijama. Stičem utisak da je iz toga proisteklo da su mladi zasićeni svega. Čast izuzecima, ali smatram da im nedostaje zainteresovanost, želja i više energije da uđu u borbu sa praktičnim problemima kroz kliničku praksu. Virtuelni svet interneta nije dovoljan, sam po sebi, da bi neko bio dobar lekar. Osećam da su pasivniji nego što smo mi bili. To je šteta, jer imaju talenta. Treba da su svesni da žive u vremenu gde mnogo mogu da doprinesu društvu. Opet, kao da se taj poriv za društvenim doprinosom smanjuje u celoj populaciji, ne samo u našoj struci.
KBC “Zemun-Beograd”, stari deo zgrade / foto: Wikipedia
Medicinar: Kako komentarišete sve veći odlazak mladih lekara u inostranstvo?
Docent dr Stevanović: Jako mi je žao zbog toga. Sa jedne strane mogu da razumem da mladi nemaju strpljenja da na posao čekaju po par godina, da žele da se finansijski što pre osamostale, da osnuju porodicu i imaju svoj krov nad glavom. Sa druge strane treba da znaju da je i u inostranstvu put do vrhunskih hirurških univerzitetskih klinika dug i trnovit i da će samo mali broj njih uspeti da se bavi vrhunskom medicinom i hirurgijom. Većina naših mladih ljudi završi u lokalnim bolnicama ili trauma centrima, koji ih na neki način limitiraju u njihovom radu i edukaciji. Daleko bolje u inostranstvu prolaze naši lekari koji su stekli iskustvo i reputaciju u našoj zemlji i koji kao specijalisti mogu da dobiju daleko plaćenije poslove i bolja mesta nego tek svršeni doktori medicine.
Medicinar: Da li vidite način rešavanja tog problema?
Doc. dr Stevanović: To je sistemski problem, koji se javlja i u zemljama u okruženju, a kao takvog ga treba rešavati na višim nivoima. Ono što ja mogu da kažem studentima jeste da tokom studija probaju da pronađu ono što ih zanima, ono što vole iz bilo koje oblasti medicine i da što pre krenu da se u nekom zdravstvenom centru upoznaju sa kolektivom i ustanovom. Ako govorimo o hirurgiji u našoj Zemunskoj bolnici ćemo uvek pre zaposliti nekoga koga već poznajemo, sa čijim smo sposobnostima donekle upoznati i koji nam se sam nametnuo svojim trudom i radom, nego nekoga koga ne znamo i koga tek treba da upoznamo. Takođe, vrata naše Klinike su svim studentima uvek širom otvorena.
Medicinar: Šta biste poručili studentima?
Doc. dr Stevanović: Pronađite se što pre, idite od odeljenja do odeljenja, opservirajte, pojavljujte se na dežurstvima, upoznajte se sa budućim kolegama, nametnite se, budite aktivno zainteresovani za ono čime želite da se bavite, učestvujte u lečenju pacijenta na bilo koji način. Zaboravite sujetu. Shvatite što pre da je ovaj posao sam po sebi težak i da njegov cilj prevazilazi pojedinca. U medicini smo svi saborci i tako treba da se ponašamo, jer četvoro očiju uvek bolje vidi od dvoje.
A.I.
