Kakva je pozicija žena u medicini? Da li smo dostigli jednakopravnost polova u lekarskoj profesiji ili je pred nama i dalje dug put? Šta znači biti žena u hirurgiji i sa kakvim se sve problemima susreću žene lekari tokom svojih studija i radnog odnosa?
Svi srećni stažisti liče jedni na druge. Sve nesrećne bi bilo suviše teško prebrojati.
Nije tajna da su studije medicine naporne: celodnevni rad, manjak sna, čvrsta hijerarhija i iscrpljujuće učenje. Žalosno je, ali ne i iznenađujuće, da blizu trećine stažista oseća simptome depresije, a više od 10% studenata medicine prijavljuje suicidalne misli. Ipak, da li je ženama teže nego muškarcima?
Nova studija publikovana u JAMA Internal Medicine govori tome u prilog. Dr Constance Guille i kolege su analizirali mentalno zdravlje više od 3100 mladih lekara u 44 bolnice širom zemlje. Pre započinjanja staža, među muškarcima i ženama postojala je približno jednaka učestalost simptoma depresije. Nakon šest meseci stažiranja, oba pola su ispoljila drastičan skok na skalama depresije, ali je efekat bio izraženiji u grupi žena stažista. Najvažniji razlog: razdor između posla i porodice, naveden u više od trećine slučajeva nejednakosti.
Uprkos velikom porastu broja žena u medicini, žene lekari i dalje trpe teret brige o domaćinstvu i deci. Naravno, ova nejednaka distribucija kućnih poslova nije jedinstvena za medicinu, ali su njene posledice naročito izražene u emotivno i fizički zahtevnoj profesiji koju odlikuje dugotrajan proces učenja i minimalna mogućnost za odmor.
Struktura studija medicine jedva da se promenila još od ’60ih kada su svi stažisti bili muškarci sa vrlo malo obaveza u domaćinstvu. Podrška onima koji balansiraju između obaveza u kući i na poslu nije išla u korak sa demografskim promenama, niti je podela kućnih poslova uspela da isprati uspon žena u lekarskoj profesiji. Danas žene čine više od trećine svih lekara i skoro polovinu budućih lekara koji se trenutno školuju. Te 1966. godine, samo 7% diplomiranih lekara su bile žene.
Dr Draga Ljočić (1855-1926) prva lekarka u Srbiji, feministkinja i sufražetkinja. Studije medicine završila je u Cirihu.
Postoji izreka da ne možeš voditi dobru brigu o pacijentima ako ne vodiš brigu o sebi, ali kako mi nedavno reče jedan kolega: „Pokušaj da vodiš brigu o pacijentima, o sebi i dvoje dece dok radiš po 80 sati nedeljno“.
Žene lekari češće žrtvuju svoju karijeru kako bi se prilagodile obavezama u domaćinstvu. Među mladim lekarima sa decom, žene nedeljno provode 9 sati više na kućne poslove nego njihovi muški partneri i češće odsustvuju sa posla u slučaju da je dete bolesno ili da škola ne radi.
Domaćinstva gde su oba roditelja lekari su posebno ilustrativna: žene u takvim domaćinstvima nedeljno provode 11 sati manje na poslu u poređenju sa ženama koje nemaju decu. Međutim, nema nikakvih razlika u radnom vremenu muškaraca lekara sa i bez dece i ta razlika se nije promenila u poslednje dve decenije. Žene lekari se takođe razvode češće nego muškarci, ali prekovremeni rad korelira sa višom stopom razvoda samo kod žena, a ne i kod muškaraca.
Ovaj razdor na relaciji kuća-posao uslovljen je zahtevnošću lekarskog poziva, ali je rodna neravnopravnost unutar bolnica, bila ona suptilna ili otvorena, odnosno dolazila od kolega ili pacijenata, možda jednako opasna.
Kao muškaraca indijskog porekla, uglavnom me pogrešno uzimaju za kardiologa (što nije tačno, na veliku žalost moje majke). Ali za mnoge žene lekare, prosta činjenica da ih neko nazove doktorom može biti svakodnevna borba.
„Nosim beli mantil i jasno se predstavljam kao doktor“ – govori dr Theresa Williamson, stažistkinja neurohirurgije na Duke Univerzitetu. „Ipak, pacijenti i dalje pretpostavljaju da sam medicinska sestra ili tehničar, pa čak i farmaceut. Ako je muškarac u prostoriji, makar bio student medicine, pacijenti će pre sa njim uspostaviti kontakt očima, ispričati mu simptome i postaviti pitanja.“
Ne radi se samo o pacijentima. Nedavno je sprovedeno istraživanje u vezi sa predstavljanjem lekara tokom akademskih diskusija po tipu konzilijuma. Žene su se skoro uvek obraćale govornicima koristeći titulu „doktor“ nevezano za pol osobe. Muškarci su koristili titulu samo u dve trećine slučajeva, mnogo češće oslovljavajući muške govornike sa „doktore“ u odnosu na žene. Titule ženskih govornika su navodili tek svaki drugi put.
Žene lekari imaju manju šansu da napreduju ka statusu redovnog profesora čak i kada ispune stroge kriterujume, a tek jednu šestinu svih dekana i šefova katedri medicinskih fakulteta čine žene.
„Sećam se da sam bila jedina žena na jednom panelu i da se moderator zahvalio doktoru X, doktoru Y i Juliji“ – govori dr Julia Files, docent na Mayo Klinici u Arizoni i prvim autorom studije Događa se svaki put.
„Nakon što je studija objavljena , dobili smo podršku i zahvalnost žena širom planete koje su govorile : Hvala vam, ovo je i naša realnost koju delimo“ – navodi dr Files.
Ove nejednakosti se mogu pretočiti i u način na koji poslujemo. Nova studija Heather Sarsons, doktorantkinje na Harvard Univerzitetu, ispituje da li pol hirurga utiče na njihove reference nakon (ne)uspešnog ishoda operacije. G-đa Sarsons otkriva da lekari mnogo ređe upućuju svoje pacijente ženskom hirurgu nakon smrtnog ishoda, ali jedva da menjaju svoje mišljenje kada se ista situacija dogodi muškom hirurgu.
Loše iskustvo sa ženskim hirurgom takođe utiče da lekari ređe upućuju pacijente kod ostalih žena hirurga. Taj efekat ne važi i za muškarce.
„Pojedinačni slučajevi predrasuda o lekarima svakako nisu dobar rezultat – navodi Sarsonova, ali ono što zaista zabrinjava jeste efekat generalizovanja svih žena lekara.“
Medicina sebe predstavlja kao umetnost i nauku. Nauka stvara nova znanja i terapijske postupke. Umetnost nam pomaže da prepoznamo humanost u drugima, ali takođe stvara prostor za pristrasnost, svesnu i nesvesnu, u tome kako se ophodimo prema pacijentima i jedni prema drugima. Ove omaške utiču na to ko će biti poštovan, ko zanemaren, a ko priznat.
Protest žena koje nose slogan “Teško je izboriti jednaka prava za parče mesa” tokom demonstracija za prava žena u Njujorku, 1975. godine. (Photo: Jill Freedman/Getty Images)
Ako je posmatrati istraživanja, ne ide nam dobro. Ženski lekari imaju dva puta veću šansu da počine samoubistvo u odnosu na opštu populaciju. Doktorke zarađuju značajno manje u odnosu na njihove muške kolege. One takođe imaju manju šansu da napreduju ka statusu redovnog profesora čak i kada ispune stroge kriterujume, a tek jednu šestinu svih dekana i šefova katedri medicinskih fakulteta čine žene.
Postoje mere koje bi mogle biti od pomoći. Pilot projekat na Stanford Univerzitetu, na primer, dozvoljava lekarima da unovče vreme koje su proveli u funkciji mentora ili članova komisija. To vreme se zatim može koristiti kao kredit za brigu o deci, uzimanje odeće sa hemijskog čišćenja, spremanje obroka, ostalih kućnih poslova, popravki i dr. Preliminarni rezultati obećavaju i nagoveštavaju da je program povećao zadovoljstvo na poslu i popravio balans na relaciji kuća-posao.
Kako se ovakve inicijative budu razvijale, postaće moguće ispitati da li postoji samo doprinos u blagostanju lekara, ili i pomak u profesionalnoj karijeri, redukcija lekarskih greški ili poboljšanje zadovoljstva pacijenata.
Možemo zatim preispitati sopstvene predrasude. Oni među nama zaduženi da vrednuju efikasnost studenata i stažista mogu se zapitati da li su rodne nejednakosti, a dodajmo tu i rasu, etničku pripadnost ili akcenat, uticale na našu procenu.
Više žena na rukovodećim i mentorskim pozicijama može dovesti do većeg kulturološkog pomaka koji se danas čini tako potrebnim. Može se desiti da razliku u plati, napredovanju i mentalnom zdravlju uslovljenu rodnim nejednakostima prevaziđemo kako medicina bude prelazila iz tradicionalno „muške“ u većinski žensku profesiju. A opet, moguće je i suprotno. Nejednakosti se ne brišu same. One nestaju tek kada odlučimo da ih izbrišemo.
Originalni tekst objavljen u New York Times autora dr Dhruv Khullar je u celosti preuzet i preveden sa sajta nytimes.com.
A.S.
