Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve.
Ovo je početak klasične verzije Hipokratove zakletve, čije polaganje predstavlja svečani čin uvođenja lekara u profesionalnu praksu. Pored navođenja Apolona, grčkog boga svetlosti, umetnosti i medicine, u zakletvi se lekari pozivaju na Asklepija i njegove dve kćeri Panakeju i Higeju. Prva asocijacija na Asklepija je slika muškarca koji ima štap na kom se nalazi spiralno postavljena zmija. Taj štap sa zmijom je postao simbol lekara i farmaceuta. Ko je bio Asklepije?
Homer je u Ilijadi spomenuo Asklepija kao skromnog lekara, čiji su sinovi Mahej i Podalirije bili izuzetno bitni u ratu jer su znali veštine lečenja kao i njihov otac. Čak je i vojni zapovednik Nestor uložio velike napore u jednoj bici da spasi Meheja rekavši da je njegov spasen život vredan još onoliko života ranjenih kojima on može pomoći. Tako su lekari postali heroji, po prvi put u antičkoj grčkoj istoriji, iako nisu imali aristokratsko poreklo, niti su učestvovali u nekim nadmetanjima. Oni su pomagali ljudima kod bolesti tela, ali i bolesti duše.
Asklepije – rimska kopija helenističke skulpture (2. vek p.n.e), Palazzo Altemps, Italija
Međutim, mnogo je poznatiji mit koji potiče od Hesioda koji je nastao 900 godine p.n.e. Asklepije je bio sin boga Apolona i Koronide. Koronida je bila kćerka kralja severne Tesalije u koju se zaljubio Apolon. Ipak, njen otac je ugovorio svadbu sa njenim rođakom. Na dan svadbe beli gavran je javio Apolonu vest o svadbi. Njega je to razljutilo, te je prokleo gavrana, koji je od tada crne boje i vesnik loših vesti. Apolon i Artemida su ubili svatove, a onda je Apolon video da je u Koronidinoj utrobi živo dete. Shvatio je da je to njegov sin. On je tada izvršio prvi carski rez (nazvan Apolonov porođaj) i doneo na svet Asklepija. Rodivši se iz majke koja je mrtva, Asklepije se spasio smrti i time simbolično predstavio jednu od uloga lekara. Apolon je Asklepija poverio kentauru Hironu, koji ga je naučio veštini hirurgije i lova. Smatra se da su zmije, videvši dobrotu u Asklepiju, došapnule mu tajne o lečenju mnogih bolesti. One su u antičkoj Grčkoj bile simbol mudrosti i podmlađivanja (usled menjanja košuljice). Supstanca iz njihovog ujeda je u određenoj dozi bila lek, a u drugoj otrov. Kažu da su hramovi posvećeni Asklepiju imali zmije koji su slobodno puzale po podu. Čak se i Asklepije ponekad javljao u obliku zmije. U Aristofanovoj komediji Pluton, dve zmije su vratile vid slepom Plutonu tako što su mu jezicima dodirivale oči.
Pored uspešnog lečenja bolesnih, Asklepije je od boginje Atine dobio krv Gorgone, koja je imala moć da oživi mrtve. Koristeći tu moć, Asklepije je mnogima vratio život. Zevs se uplašio da će Asklepije veštinu vraćanja mrtvih među žive preneti drugim ljudima, te ga je ubio svojom munjom. Onda je Apolon, ljut na Zevsa, ubio kiklope koji su pravile munje za Zevsa. Apolon je morao godinu dana da sluzi kralja smrtnika kako bi dobio oprost. Nakon toga, Zevs je Asklepija uvrstio među bogove na Olimpu, a njegov lik sa zmijom preneo među zvezde (poznato kao sazvežđe Zmijonoše).
Smatra se da je Asklepije kažnjen, jer je, nalik Prometeju, pomagao ljudima i time ugrozio moć bogova (vraćanje iz mrtvih, Prometejeva vatra). Odatle su naslednici Asklepija, Asklepijadi, stvorili ideale lekara kao čoveka koji je spreman sebe da žrtvuje kako bi pomogao bolesnima. Međutim, time što je mnoge oživeo, Asklepije je narušio ravnotežu u prirodi, te je njegova smrt nastala kao ponovno uspostavljanje balansa. Ovim je pokazana ograničenost koji lekari imaju u lečenju bolesti. Lekarska sposobnost se zasniva na znanju i veštinama, bez ikakvih natprirodnih moći.
Drugo tumačenje Zevsovog postupka je vezano za ljude kojima je Asklepije pomogao. On je oživeo Hipolita, Tezejevog sina koji je odbivši Afroditu privukao gnev bogova na sebe, a time i izopštenje iz grčkog društva. Time što je pomogao čoveku, koji je bio izopšten iz društva, Asklepije je ukazao na dužnost lekara u pružanju pomoći svim ljudima, bez obzira na njhov društveno-ekonomski status (bogati, siromašni, kršioci zakona).
Higija – Detalj sa tavanice Univerziteta u Beču, Gustav Klimt
Ipak, postoji i Pindarov mit koji u prvom delu govori o Asklepiju koji leči razne bolesti tela, nežno previja rane i otklanja bol. On je blagonaklono postupao i sa ljudima koju su imali duševne patnje, slušajući ih i dajući savete. Međutim, mit ističe da ni Asklepije nije mogao da se odupre pohlepi i počeo je da uzima zlato kao naplatu lečenja. To je razbesnelo Zevsa, te ga je kaznio smrću. Pindorov mit se širio među lekarima kao opomena da ne postanu pohlepni u svom poslu. Lečenje bolesnika je moralo da bude prioritet u odnosu na materijalnu korist lekara.
Kult Asklepija je uticao da lekari postanju cenjeniji u antičkoj Grčkoj. Oni su se kasnije i prozvali Asklepijadima (sinovima Asklepija). Mitska smrt Asklepija je simbolično prikazala realnu opasnost u svakodnevnom radu lekara. Tako je Tukidid je opisao epidemiju kuge u Atini oko 430 godine p.n.e. Bolest je harala Atinom, lekari nisu uspevali da je zaustave, a zbog čestog kontakta sa obolelima, stepen mortaliteta je među njima i bio najveći. Lekar je bez obzira na rizik od obolevanja, morao da pruži pomoć drugima. Atinjani su to prepoznavali kao dužnost lekara, a ne kao altruistički postupak, odnosno nisu dovoljno cenili žrtve koje su lekari podnosili.
Mit o Asklepiju je uticao na razvoj etičkih principa u rada Hipokrata i budućih generacija lekara. Asklepijad je lekar koji pomaže bolesniku, bez obzira da li je on bogat ili siromašan, visoko vrednovan u društvu ili ne. On ne brine o riziku kojem se izlaže dok pruža pomoć, niti o materijalnoj koristi. Danas, ovaj mit se čini potpuno zaboravljenim, a neretko istu sudbinu dele i lekarski ideali koji su iz njega proistekli. Možda je baš to što nam u ovom trenutku najviše nedostaje – malo ideala i mitologije.
S.L.
Asklepije otklanja bol – detalj iz Hrama u Pireju (4. vek p.n.e)
