Baš kao i medicinsko znanje koje se unapređuje i produbljuje već vekovima, proces obrazovanja budućih lekara prolazio je kroz različite oblike i reforme. Uprkos globalnom trendu da se dijagnostika i lečenje bolesti standardizuju, put koji vodi do diplome lekara i dalje značajno varira od države do države. Od toga koliko traju osnovne studije medicine, obavezni lekarski staž, pa sve do buduće specijalizacije, sudbina studenata medicine se razlikuje u odnosu na mesto u kojem se školuju.
Možemo se odmah složiti da svi sistemi imaju bar jednu zajedničku karakteristiku, a to je da na buduće mesto lekara i specijaliste dođu oni najbolji od najboljih. Kako bi se osigurao takav proces, najvažnije je da već od početka studija medicine, a možda i mnogo ranije, važi sistem pozitivne selekcije. Pozitivna selekcija u ovom slučaju podrazumeva da se studenti tokom studija susreću sa različitim izazovima čiji se ishod objektivno vrednuje. Ti izazovi mogu biti u formi polaganja ispita, obavljanja stručne prakse, pisanja naučnih radova itd. Nakon rangiranja, oni najbolji bi trebalo da budu nagrađeni prilikom da svoje usavršavanje nastave u skladu sa ličnim željama i mogućnostima. Nije slučajno da je ova modifikovana Darvinova hipoteza našla primenu u medicini – svima je u interesu da upravo oni najbolji sutra budu odgovorni za život naše dece, roditelja ili partnera.
Suštinsko pitanje prema tome glasi: ko su najbolji studenti medicine?
Možemo smatrati opštim pravilom da je na pitanje ’šta je najbolje’ vrlo teško odgovoriti. Koja je najbolja knjiga ili film? Gde je najbolje letovati? Koji je najbolji restoran u gradu? Kao što primećujete, odgovor zavisi od ličnih preferencija, trenutnih okolnosti i potreba.
Medicina je multidisciplinarna nauka čije grane u mnogome variraju. Isto početno obrazovanje su dobili hirurg koji operiše tokom noćnog dežurstva, psihijatar koji pokušava da sagleda situaciju depresivne osobe i radiolog koji tumači snimak pluća. Da li to znači da pomenuti najbolji student istovremeno ima najbolje kvalifikacije da radi bilo koji od ovih poslova?
Vrednovanje i rangiranje studenata pretrpelo najmanje promene. Ono je praktično isto kako je bilo i pre skoro sto godina, kada je osnovan najstariji Medicinski fakultet u Beogradu.
Visoko obrazovanje u Srbiji poslednjih decenija prolazi kroz spore, ali značajne reforme. Te reforme, u manjoj ili većoj meri, nisu zaobišle ni studije medicine. Međutim, uprkos reformi studijskih programa i kurikuluma, stiče se se utisak da je vrednovanje i rangiranje studenata pretrpelo najmanje promene. Ono je praktično isto kako je bilo i pre skoro sto godina, kada je osnovan najstariji Medicinski fakultet u Beogradu. Nakon odslušanog predmeta i završetka obaveza u nastavi, student izlazi na usmeni ispit i biva ocenjen prema kriterijumima ispitivača. Po završetku studija, računa se prosečna ocena studiranja i proglašavaju se najbolji studenti čija je prosečna ocena najviša.
Nekoliko stvari je problematično u ovakvom sistemu. Pre svega, da li postoji standardizovana metodologija za ocenjivanje studentskog ispita i da li su ispitivači u obavezi da je poštuju? Da li postoji dogovoreni minimalni prag znanja za prolaznu ocenu i kako se, u odnosu na njega, vrednuju studenti koji znaju više? Da li u ocenu ulazi samo znanje koje student pokaže na usmenom ispitu ili se vrednuje njegov rad tokom godine, vannastavne aktivnosti i slično? Da li postoji kontrola i unapređenje kvaliteta ocenjivanja?
Kako su pitanja unutrašnjeg rada i organizacije fakulteta vrlo osetljiva, mnoge države su pribegle drugim metodama u obezbeđivanju pozitivne selekcije. U Francuskoj, svi diplomirani lekari jedne generacije polažu jedinstveni državni ispit (Épreuves classantes nationales), nakon čega će dobiti svoj nacionalni klasman. Nacionalni klasman je presudan u kasnijem procesu dobijanja specijalizacije, zaposlenja itd. Opšte je poznat USMLE (United States Medical Licencing Examination) test koji primenjuju Sjedinjene Američke Države, a priznat je širom sveta. U Ujedinjenom Kraljevstvu, diplomci moraju da prođu kroz dve godine standardizovanog lekarskog staža nakon čega se odlučuje o njihovim uspesima i mogućnostima za dalje školovanje (Foundation Programme). Slično važi i za Australiju, gde budući specijalizanti prvo moraju proći kroz obavezan lekarski staž, a kasnije pripremiti iscrpan dosije za kandidaturu itd.
Bez objektivnih i nepristrasnih provera znanja tokom studija, te određenih testiranja koja bi se odigravala na državnom nivou, ne može se očekivati realan uvid u kompetencije osoba koje će sutra činiti naš zdravstveni sistem.
Nije na odmet dodati da su sve pomenute države ili u potpunosti odbacile sistem usmenog ispitivanja ili je on sveden na minimum, kako bi proces vrednovanja i ocenjivanja studentskog znanja bio što objektivniji i pravedniji.
Bez Krovne organizacije Medicinskih fakulteta Srbije koja bi se u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, te državnim i privatnim sektorom, ozbiljno bavila reformama i ishodima studija medicine, ne može se očekivati jednakopravnost mladih lekara. Istovremeno, bez objektivnih i nepristrasnih provera znanja tokom studija, te određenih testiranja koja bi se odigravala na državnom nivou, ne može se očekivati realan uvid u kompetencije osoba koje će sutra činiti naš zdravstveni sistem.
U tom smislu, bilo kakve privilegije koje danas damo onima koje smatramo najboljima ostaju diskutabilne i u magli pitanja da li smo se možda ogrešili o pricnip pozitivne selekcije na koji se tako često pozivamo.
A.S.
