Čitanje i uživanje: Dr Kostić

 

Kako većina uskostručnih udžbenika na početku svakog poglavlja sadrži istorijski osvrt na datu temu, studenti neretko preskaču te podatke jer ih smatraju suvoparnim, prelazeći na taj način preko tradicije i uspomena. No, da nije bilo tih otkrića u prošlosti, ne bi bilo napretka, a savremena medicina se ne bi svakodnevno razvijala.

Ovim člankom, iz navedenih razloga, želim da upoznam stručnu i širu javnost sa doktorom koji je ostavio trag na polju zdravstvenog prosvećivanja južnih srpskih okruga u prvoj polovini XX veka, ali i koji je posle internacije za vreme Drugog svetskog rata i teških dana provedenih u ropstvu nastavio da radi u vranjskoj gradskoj Poliklinici sa istim entuzijazmom, iako narušenog zdravlja.

Njegov životopis je izuzetno uzbudljiv i pun kako profesionalnih, tako i životnih zanimljivosti. Današnjim doktorima i onima koji se spremaju da to postanu predstavljam u kratkim crtama život doctor-a  medicinae universae.

Rođen 1892.godine u Leskovcu, u uglednoj učiteljskoj porodici, nije ni slutio da su pred njim burne i odlučujuće godine za naš narod. Kako u Srbiji, tadašnjoj kraljevini, nije bilo medicinskih fakulteta, po završenoj gimnaziji sa odličnim uspehom i već pokazanom sklonošću za jezike, dobio je stipendiju u zlatu, i kao stipendista 1911. godine upisuje Medicinski fakultet u Gracu, prestižni medicinski univerzitet koji je otvorio svoja vrata stranim studentima, pokazavši interes za njihovo obrazovanje. Sa željom da napreduje, ubrzo se prebacuje na Medicinski fakultet Karlovog Univerziteta u Pragu, gde nastavlja svoje usavršavanje i provodi ostalih deset semestara. Usput obilazi i ostale evropske zemlje i tako upoznaje različite jezike, kulture i običaje, a samim tim se duhovno obogaćuje. Tokom studija uvek se ponosio svojim poreklom, isticao je svoje srpstvo i slovenstvo, a svojim vrlinama pronosio je i pozitivne vrednosti svoje države. U Pragu posle rata završava studije sa prosečnom ocenom 10.0, a tokom svog boravka u zlatnom gradu ostvaruje i jake kontakte u kulturnim i društvenim krugovima, što pokazuje npr. pismo čehoslovačke ambasade, kojim mu iskazuju najsrdačniju zahvalnost zbog ukazane gostoljubivosti prilikom posete Beogradu predsednika Čehoslovačke, dr Edvarda Beneša, ličnog prijatelja dr Kostića. O značaju i veličini doktorovog rada govori i zanimljiva činjenica da kadgod bi dobijao dopisnice i pisma iz inostranstva, dovoljno je bilo adresirati „Božidar Kostić, Bata Lule, Evropa“ i da ta pošiljka stigne na pravu adresu.

Kada je čuo da mu je otadžbina u ratnom stanju, vraća se, kao i većina akademske emigracije, i bori u ratovima koji slede. Po završetku balkanskih ratova počinje Veliki ili Prvi svetski rat, u kome učestvuje, i, ne želeći da ode iz zemlje, 1915. godine biva interniran u austrougarski logor za Srbe, današnji austrijski grad Kufstein u Tirolu. U internaciji boravi sve vreme svetskog rata. Da bi se sanirale ratne posledice i zbrinuli ranjenici u zemlji, sa izdatim svedočanstvom Medicinskog fakulteta Karlovog Univerziteta u Pragu, želeo je da svojim naučnim i humanim radom pomogne oslobodilačko delo hrabrog srpskog naroda, pa u posleratnim godinama vrši dužnost vojnog doktora pri tetovskoj okružnoj komandi, jer je u tim krajevima vladala epidemija tifusa i španskog gripa. Na taj način čini sebe korisnim za društvo, a to iskustvo mu pomaže u kasnijim godinama.

Godine 1925. nastavlja službovanje u Prizrenu kao sreski lekar sreza šarplaninskog, gde se afirmisao i kao dobar lekar i kao dobar čovek. Pored velike stručnosti, odlikovala ga je i velika povezanost sa narodom i susretljivost sa svima, ma koje vere i nacije bili. Svojom pristupačnošću i predanim radom, privoleo je ceo prizrenski okrug, pa su mu se ljudi otvoreno obraćali za zdravstvene, ali i socijalne probleme. To pominjem iz razloga što je u to vreme Prizren bio grad bogat raznim nacionalnostima i veroispovestima. Tog dobrog čoveka, tog prijatelja zavoleo je narod celog prizrenskog kraja. Kao intelektualac naprednih ideja dr Boža Bata Lule, kako su ga svi zvali, je najradije bio u društvu naprednih ljudi sa kojima je na prvomajskim svečanostima rado učestvovao (zapisao je dr Mihajlović), jer je to bilo vreme društvenog i duhovnog preporoda jednog naroda koji, iako skrhan ratom, nije pokleknuo.

Plemenitost doktora Bože ogleda se i u činjenici da je za svaki Božić darivao decu iz sirotišta i oblačio ih od glave do pete. Učestvovao je i kao mecena u izgradnji jedne od crkava u Vranju. Pored svog osnovnog poziva, trudio se da i ovim delima učini drugima život boljim. U to vreme, kada su se cenile dobre osobine ljudi, za svoj skromni doprinos zajednici ukazom Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra I Karađorđevića odlikovan je ordenom Svetog Save V stepena.

Zanimljiva je i priča i o njegovoj supruzi, učiteljici Pravdi Kujunđžićevoj, koja je u to vreme službovala u Prizrenu. Kako je čuo da Lazar Kujunđžić (heroj slavljen između dva svetska rata, jer je sa svojom četom, za koju mu je pomoć pružala i Nadežda Petrović, čuvena slikarka, učestvovao u oslobađanju Južne Srbije od Turaka) ima lepu kćer, intelektualku, posvećenu ideji socijalne pravde, ciljano traži da službu obavlja u Prizrenu. Zavolevši se na prvi pogled, oženio se Pravdom u Pećkoj patrijaršiji. U braku su dobili tri kćeri, Radmilu – farmaceuta, Veru – logopeda, i Nadeždu – profesora svetske i jugoslovenske književnosti. Koliko je bio omiljen u srezu govori i podatak da, kad bi prolazio ulicama grada, žene bi iz poštovanja otkidale cvetove božura kako bi ukrasile rever dr Bože.

Dr Kostić je zavidne rezultate postigao i organizacijom kolektivnih „pelcovanja“ kako se tada nazivalo davanje vakcine, budeći pored toga i svest o zdravstvenoj zaštiti kod naroda. Išao je po selima južnih srpskih krajeva i sprovodio imunizaciju stanovništva protiv difterije. Na rezultate vakcinacije u najvećoj meri utiče i stav stanovništva jedne populacije prema njenom značaju. Tada se poštovala reč lekara, a ljudi su uvideli da je kolektivna imunizacija potrebna kako bi se sačuvali mnogi životi. Pored vakcinacije stanovništva, takođe je upamćen i kao dobar akušer, jer je na najnepristupačnijim mestima, zabitima, uspešno porađao žene u svako doba dana i noći. Zato je bilo dobro znati jahati, jer je do tih mesta samo uz pomoć veštine konjskog jahanja bilo moguće dopreti. Uspešno je lečio trbušni tifus, gonoreju, sifilis pre pojave penicilina lekom salvarsanom i ostale zarazne bolesti koje su u to vreme bile veoma zastupljene.

Oduvek vezan za jug i južne krajeve kratko službuje u kasarni u Kičevu, a ubrzo kao kapetan I klase, što danas odgovara činu majora, prelazi na mesto upravnika bitoljske vojne bolnice. Na toj poziciji ostaje do pred sam početak Drugog svetskog rata. Od strane fašističke okupacije biva zarobljen u Prizrenu, da bi preko koncentracionog logora za političke internirce Puki u severnoj Albaniji bio interniran na Siciliju, u Palermo i na ostrvo Ustiku. U logoru Puki vladala je velika glad, nemaština vode za piće, maltretiranje od strane stražara i zlostavljanje od strane uprave logora. Kao doktor biva određen da ukazuje lekarsku pomoć Jugoslovenima. Međutim, ta je zdravstvena pomoć bila minimalna zbog nedovoljnog raspolaganja osnovnim instrumentima za rad i dijagnostiku. Ali i pored toga, ona je postojala jer je dr Kostić bio nepogrešivi dijagnostičar. Uostalom, kao poliglota koji je tečno znao nemački, italijanski, francuski, češki i poljski, nije mu bio problem da se sporazume sa svim ljudima, pa mu je to olakšavalo komunikaciju. U logoru na ostrvu Ustika takođe je vladala velika glad, a kako se dnevno dobijalo 150 gr hleba, ljudi su umirali i od gladi i od zaraznih bolesti. U logoru se držao vrlo dobro, a sve internirce je u svakom pogledu pomagao, što govore i svedočastva preživelih. Transportom ratnih zarobljenika, koji je pošao iz Padove, preko Brenera, Insbruka, Beča, Maribora i Zagreba, stiže u Beograd, gde ga odvode u logor na Sajmištu. Posle rata, kao doktor sa pravom privatne lekarske prakse radi u Beogradu u Brankovoj 8.

I pored internacije dr Boža nije izgubio svoju vedru narav, pozitivan duh i optimizam. Kako svedoči njegov kolega dr Mihajlović, kada je životni put doveo dr Kostića u vranjski kraj ubrzo posle oslobođenja, njegove životne snage bile su već teško pogođene. No i tada dr Boža nudi socijalističkoj zajednici svoje poslednje moći i svoje veliko lekarsko iskustvo, a učestvuje i u osnivanju Gradske Poliklinike.  Doktori koji su obeležili to posleratno vreme, pored dr Kostića, jesu doktor Lazarević i dr Aćimović. Iako kolektivno oslobođeni odlaska na teren, dr Boža nije se libio posla, pa je – radeći često i na najtežim terenskim mestima – hrabro izdržao najteže dane obnove zdravstvene službe u oslobođenom vranjskom kraju.

O ljudskoj dobroti dr Bože, njegovom legendarnom šeširu i uvek ukrašenom reveru i danas se priča u vranjskom kraju. Njegov se život ugasio 1960.godine. Blizu odra, pored porodice, odale su poštu sve njegove kolege i učenici, među kojima već pomenuti dr Dragoljub Mihajlović, upravnik AT Dispanzera, koji je održao govor, dr Miodrag T. Dimitrijević – Sobinac, dragi kolega i prijatelj, dr Slavoljub Kostić, njegov kolega i učenik, dr Jordan Aćimović, kolega i prijatelj, dr Palamarević, načelnik hirurškog bloka. Smrt dr Božidara Kostića, zvanog Bata Lule Evropa, bila je narodna žalost za ceo vranjski kraj.

Životi lekara (dr Franja Kopša, dr Antanas Kujas) koji su zdravstvenu službu preuzeli u Vranju posle oslobođenja 1878.god. ugasili su se krajem XIX veka. Početkom XX veka tu službu je preuzela ekipa novih lekara (dr Đura Kostudić, dr Panta Kostić), da bi i oni, mobilisani ili internirani u ratovima, bili zamenjeni trećom ekipom lekara (dr Vojislav Milovanović, dr Nina Kovaljeva, dr Milan Nikolić, dr Đorđe Cvejić, dr Blagoje Anđelković) koji su postavljali temelje u doba Kraljevine Jugoslavije, da bi obnova i konačni procvat krenuo sa ekipom lekara (dr Borisav Petrović, dr Stojan Lazarević, dr Božidar Kostić, dr Jordan Aćimović, dr Ksenija Aćimović) posle oslobođenja Vranja 1944.god. Sredinom XX veka bila je završena obnova najvažnijih formi zdravstvenih delatnosti u oslobođenom Vranju, a to je uslovilo da pređe na forme samostalnog rada i razvoj novih delatnosti.

Ovakvi svetli primeri iz prošlosti bi samo trebali da budu podstrek i svetla vodilja budućim pokolenjima. Život i dela narodnog lekara, u pravom smislu, koji je svojim radom pokazao da dobar lekar jeste samo ako je i dobar čovek, postao je inspiracija, pre svega, svom unuku i praunuku, a onda i sunarodnicima i zemljacima koji su se opredelili za najplemenitiji poziv. Zbog svega izrečenog postavio bih retoričko pitanje: kako, pored zavidnih biografija istaknutih lekara vranjskog kraja, koji su svoj život nesebično posvetili razvoju vranjske zdravstvene službe, srednja medicinska škola u Vranju nosi ime škotske lekarke, uz sve uvažavanje doprinosa pomenute i ostalih sestara iz drugih zemalja. Time što njima odajemo dužno priznanje ne znači da treba da umanjujemo doprinos i značaj ljudi sa naših teritorija. Smatram da bi prvo trebalo da cenimo svoje plemenite ljude koji su nas zadužili, pa da ih bar simboličnim postupcima ne zaboravimo, a tako ne zaboravimo ni svoje bogato poreklo i istoriju.

B.P.

Literatura:

Razvoj zdravstvene službe u Vranju od vremena carstva Nemanjića do polovine XX veka, Dr Dragoljub Mihajlović, izdaje Muzej Zdravstvene službe u Vranju, 1968.god.